Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda, je preminuo 27. septembra u 54. godini. Nenad Bogdanović je umro od raka, jednog od najvećih ubica u Srbiji. Neki bi rekli da je ovo bio spori atentan na Nenada Bogdanovića ali na žalost javno mnjenje sada nije spremno na takav pogled na ovu i druge degenerativne bolesti koje su najvećim delom uzrokovane lošim životnim stilom.

Atentat na Predsednika Zorana Đinđića je bio veoma dramatičan. Ulicama Srbije su patrolirale specijalne jedinice, uhapšeno je više hiljada ljudi, uvedeno je vanredno stanje i mediji su bili opsednuti pitanjima “kako” i “zašto”. Ova panika i haos su trajali više nedelja a još danas, mnogo godina posle, se vode sudski procesi i raspravlja o uzrocima i posledicama.

Sa druge strane još jedan pojedinac na važnoj političkoj poziciji - Nenad Bogdanović - gubi život i svi su pomireni sa tom činjenicom. Kao da je rak nepobedivi neprijatelj pred kojim ni jedan ljudski trud može da ima efekta. Ovakav poražavajući stav me podseća na ponašanje Iloja iz “Vremenske mašine” H. G. Velsa.

I šta je najopasnije jeste da većina ljudi deli ovakav stav prema svim degenerativnim oboljenjima: kardiovaskularnim oboljenjima, svim formama raka, neurodegenerativnim oboljenjima, dijabetesu. Većina posmatra na ove bolesti kao nešto šta je van kontrole i čega se treba bojati, a ako neko postane žrtva ovih opakih bolesti onda to treba shvatiti kao neizbežnu sudbinu koja možda čeka većinu nas. Treba ćutati i plašiti se.

Meni se čini da smrt Nenada Bogdanovića nikako ne bi trebala da prođe u takvoj tišini. Ona bi u najmanju ruku trebala da uzrokuje barem 100 puta veću aktivnost secijalnih jedinica i medija u Srbiji. Ne policijskih nego medicinskih specijalnih jedinica koje bi pronašle i eliminisale uzroke ovih opakih bolesti u našem društvu. Država bi umesto da tiho pređe preko smrti Nenada Bogdanovića trebala da investira znatan deo budžeta u prevenciju ovakvih oboljenja umesto da investira u proizvodnju duvana koji opet povećava rizik od raka i drugih degenerativnih oboljenja.

Opet na žalost, iznenađujuće bi bilo da se javno mnjenje, država i mediji bave najvećim ubicama u današnjem društvu. Da shvate smrt Nenada Bogdanovića kao jednu od stotine hiljada žrtvi u ratu koji se aktivno odvija sada i ovde u našim telima, na našim trpezama, u supermarketima, na ulicama, u školama, u kancelarijama. Zbog toga mi svaki dan sve više gubimo ovaj rat protiv ovih oboljenja a žrtve kao Nenad Bogdanović su na neki način i uzaludne jer se njihova žrtva ne shvata ni malo ozbiljno koliko žrtva vojnika.

Možda sam dramatičan ali mislim da je sramota da ovaj nesrećni slučaj nije iskorišćen za agresivnu borbu protiv degenerativnih oboljenja.

Ovaj blog je postavljen 28. 09. 2007. u 4:54 pm u kategoriji Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda, prevencija, rak, smrt, zdravlje.