Duvanska industrija Srbije - spoljnotrgovinski deficit od 75 miliona eura!
30. 09. 2007. | Autor: Nikola Tosic
Duvanska industrija Srbije je važan deo začaranog kruga koji opterećuje društvo na više načina.
Prvi korak čini država koja podržava proizvodnju duvana kako bi povećala kvalitet duvana i održala cenu prihvatljivom za proizvođače duvanskih proizvoda. Potražnja cigareta u Srbiji je toliko velika da ju je teško zaodovljiti samo lokalnom proizvodnjom da lokalni duvan nije dovoljno kvalitetan. To je prvi trošak za nas koji plaćamo porez. Od naših uplata u državnu kasu se manipuliše cenama duvana kako bi se zadovoljili proizvođači duvanskih proizvoda.
Drugi korak čine proizvođači kao Phillip Morris i British American Tobacco, koji ucenjuju državu sa otpuštanjem više hiljada zaposlenih ako se ne stvori povoljna situacija za razvoj njihovog poslovanja.
Treći korak je enormna potražnja za cigaretama (Srbija je u samom svetskom vrhu po procentu pušača) koja stvara trgovinski deficit sa insotranstvom: “Srbija je inače neto uvoznik svih oblika duvana, sa prosečnim godišnjim deficitom od 75 miliona €, gde imamo spoljnotrgovinski deficit u sirovom duvanu koji raste od 2003. godine, dok se spoljnotrgovinski deficit u cigarama, cigarilosima i cigaretama blago smanjuje od 2003. godine.” (izvor).
Četvrti i najteži korak tj. udarac budžetu i blagostanju celokupnog društva jesu uvek medicinski troškovi koje stvara pušenje u Srbiji. Pušenje drastično smanjuje imuni sistem i samim tim su pušači mnogo manje efikasniji u radu (češća oboljenja) i samim tim čečće troše medicinsko osiguranje. Takođe pušači najčešće umiru od degenerativnih oboljenja (od raka i kardiovaskularnih oboljenja) i samim tim opet stvaraju troškove za budžet države. Za Srbiju verovatno nije moguće da podnese ovakve troškove i da u isto vreme razvija medicinske usluge. Štaviše sumnjam da li je moguće da u opšte ikako izdrži ovakvo opterećenje na budžet.
Kada se sagleda celokupna slika fenomena pušenja i duvanske industrije koja hrani i stimuliše ovu zavisnost postane zapanjujuće koliko je to opterećenje za celokupno društvo u svakom a specijalno ekonomskom i medicinskom pogledu. Od subvencija, do deficita, do medicinskih troškova država, tj. poreski obveznici, snose ogromne troškove ove sebične industrije. Takođe na uštrb održavanja ove industrije i zavisnosti drugi sektori kao zdravstvo i prosveta ostaju nerazvijeni.
Razgovarati o etici fenomena pušenja i zdravstvenim efektima na pojedinca je odavno postalo skoro nevažno tj. svima jasno. Ono šta je pravi problem jeste ekonomsko opterećenje ove industrije koju vodi par stranih firmi a za čije održavanje plaća cela nacija.
08. 03. 2008. u 9:25 pm
Dosta podataka ovde je proizvoljno. Kada je u Češkoj PMI pritešnjen istim optužbama (pušači mnogo koštaju zdravstvo države) naručio studiju koja će to istražiti, rezultat je bio poražavajući: zbog smanjenog ljudskog veka, kao i zbog izuzetno visokih dažbina na duvan, ispalo je da pučenje povoljno utice na budžet republike Češke. Pušači, zbog brže smrtnosti, oslobađaju sredstva iz penzionih i zdravstvenih fondova (časna starina koju u životu treba pričuvati u njegovim osamdesetim godinama nepojamno je skup za održavanje), a priliv iz posebnih poreza na cigarete i ostale duvanske proizvode daleko nadmašuje mogućne troškove pušačkih moribunda.
Šta ćemo sa holesterolom? Što njega ne bismo zakonom gonili? Ili, recimo, lenjost. To daleko može da dogura.
A najgori je stres. A niko ne brani, zakonski, da u njemu živite i pod njim radite.
Da, ja sam pušač.
Uvek pitam u društvi da li nekome smeta. I dotle pristajem da idem.
Sve preko — to je paranoja.
09. 03. 2008. u 3:02 am
> Pušači, zbog brže smrtnosti, oslobađaju sredstva iz penzionih i zdravstvenih fondova (časna starina koju u životu treba pričuvati u njegovim osamdesetim godinama nepojamno je skup za održavanje), a priliv iz posebnih poreza na cigarete i ostale duvanske proizvode daleko nadmašuje mogućne troškove pušačkih moribunda.
Cilj države jeste da obezbedi dug i bezbedan život državljana a ne da zaradi na njihovom osiguranju njihovom ranom smrću. Ova studija samo govori o neefikanosti Češkog zdravstvenog sistema jer ne ispunjava glavni cilj: dugovečnost i blagostanje čeških građana.
> Šta ćemo sa holesterolom? Što njega ne bismo zakonom gonili?
Problemi sa lošom ishranom nisu tako direktni i jasni jer ishrana ipak ima beneficije i neophodna je za blagostanje pojedinca, dok duvanski dim nema nikakve beneficije i apsolutno i potpuno je šteta. Takođe na holesterol utiču mnogi faktori dok je kod pušenja veoma jasno šta je problem. I najvažnije je da holesterol ili bilo koji problem sa ishranom nije u vlasništu samo par firmi koje su do skoro vodile lažne kampanje da pušenje nije štetno šta je apsolutna laž. Problemi sa ishranom, neaktivnšću itd ne mogu nikako da se porede sa pušenjem koje je veoma jasno da je štetno, beskorisno i samo par organizacija profitira direktno dok velik deo društva plaća.
> Ili, recimo, lenjost. To daleko može da dogura.
Mislim da za lenjost nije potreban zakon jer se u društvu, i bez formalnog zakona, lako kontroliše ovaj problem: ako si lenj manje ćeš biti nagrađen.
Mislim da je previše mešati pušenje sa bilo čim drugim. Neozbiljno je. Pušenje i duvanska industrija su veoma specifični.
> Da, ja sam pušač. Uvek pitam u društvi da li nekome smeta. I dotle pristajem da idem.
Ovaj članak se u opšte ne bavi ličnim odlukama pušača. Ja nemam nikakav problem da neko puši kao što me ne interesuje da li se neko udara čekićem po glavi ili drogira ili vozi biciklom 100kmh niz planinu (sve aktivnosti su štetne po zdravlje). Ja verujem u slobodu izbora i svako ko želi da puši a svestan je posledica treba da ima pravo da puši.
Ono šta jeste problem jeste da deo poreza koji svi mi plaćamo ide u pokrivanje deficita koje pušenje stvara i ovo je problem države a ne pušača. Država i proizvođači žele da drže cene niskima i samim tim se stvara deficit.
Drugi problem sa pušenjem je pasivno pušenje - ja kao nepušač nisam zaštićen od dima u javnim zgradama ili na poslu i ako zakon za moju zaštitu postoji. Restorani i kafići nisu interesantni jer nisu obavezni (uvek mogu da ih ne koristim) ali u Srbiji se još uvek puši u policijskim stanicama, zatvorima, opštinama… Ja sam obavezan da ponekada budem u ovim prostorijama i tu nemam izbora nego da udišem dim.
Kao nepušač zahvaljujem se na poštovanju da pitaš da li duvan smeta.
> Sve preko — to je paranoja.
Paranoja znači umišljanje. Deficit nije umišljen nego stvaran. Porez koji mi svi plaćamo umesto da se koristi za škole, puteve, umetnost ili sport, koristi se za održavanje niskih cena duvana. To je činjenica a ne iluzija. 75 miliona eura može da napravi potpuni preporod u umetnosti i sportu Srbije. Britanski sportski savezi uspeju sa mnogo manjim sumama ali dobro iskorišćenim da osvajaju zlata na svetskim prvenstvima ili olimpijskim igrama što opet utiče povoljno na njihovu ekonomiju. Srbija, sa svojim minimalnim i smešnim budžetom, mislim da ne bi trebala da ulaže u duvan.