Moj utisak o Srbiji, kao i o većini društava koja pružaju otpor logičkom napretku, jeste da vodećim pojedincima odgovara stagnacija. Ovi pojedinci nisu političari, umetnici, akademici, naučnici ili sportisti. To su vlasnici i akcionari velikih preduzeća kojima odgovara situacija u kojoj ima malo promena. Promene koje njima ne odgovaraju jesu uvek direktno ili indirektno vezane za povećanje konkurencije.

Ja nisam komunista ili socijalista i ja nemam ništa protiv akumulacije bogatstva pojedinaca. Štaviše akumulacija materijalnog bogatstva često i nema veze sa većim problemom a to je centralizacija moći tj. mogućnosti da pojedinac utiče na živote velike većine. U Srbiji, čini mi se, veoma mali broj pojedinaca utiče diretno na živote miliona ljudi kroz manipulaciju političarima, medijima i drugim formama kontrole. Ovi pojedinci su vlasnici velikih firmi koje žele dominaciju na tržištu, žele da imaju jeftinu radnu snagu, ili jednostavno su paranoični i očajnički se plaše promene. U stvari psihički profil ovakvog ponašanja je uvek paranoja koja proizilazi iz dominantne želje za kontrolom i moći.

Odgovornost ovih pojedinaca je uvek veoma jednostavna: na prvom mestu su oni i njihova porodica a tek na kraju najveće grupe ljudi kao stanovnici grada nad kojim oni sprovode svoju dominaciju ili čak građani zemlje. Dok su se njihovo bogatstvo i moć vremenom uvećavali njihov osećaj odgovornosti i moralni principi nisu imali priliku da se prošire. Ovaj problem je prisutan svuda u svetu ali je izrazito prisutan i jak u Srbiji.

Ovi pojedinci, umesto da kada zbrinu sebe i svoje bližnje shvate da njihova moć nad širim krugom ljudi može da bude pozitivna i korisna, oni nastavljaju da se bave daljim zadovoljavanjem svojih potreba.

Zamislite kojom brzinom bi se društvo razvijalo kada bi Srpski, a i drugi, oligarhi upotrebili veći deo svog uticaja i energije da zaista učine život većine boljim umesto da štite svoje sebične interese. Mislim da bi se u roku od godinu dana u Srbiji rešilo 90 % problema od viza do infrastrukture do ekonomije. Naravno krajnji cilj društvene odgovornosti ovih pojedinaca bi bio decentralizacija moći tj. oni bi morali da urade nešto da smanje svoj uticaj.

Na žalost, sada postoji veoma mali broj pojedinaca tj. oligarha u Srbiji koji imaju ovakva shvatanja i još uve su vođeni svojim agresivnim instinktima za samoodržanjem umesto osećanjem saosećanja prema ljudima oko sebe. Ovakva paranoja je delimično usađena u kulturu ovih predela kroz divlju istoriju dvadesetog veka, a i kroz nedostatak trenutnih i realnih primera i kritike.

Dok većina populacije ćuti i svodi svoju političku aktivnost na kupovinu proizvoda i usluga oligarha i neredovna glasanja za lako potkupljene političare onda je dominacija oligarha neizbežna.

Ovaj članak je ipak završio kao mali poziv na revoluciju ali revolucija koja je potrebna jeste u pojedinačnom shvatanju svih pojedinaca i njihovoj svakodnevnoj aktivnosti a ne u nekakvoj agresivnoj i grupnoj akciji.

Ovaj blog je postavljen 23. 09. 2007. u 8:47 am u kategoriji Srbija, blagostanje, društvena odgovornost, lična odgovornost, moral, oligarhi, politika.