Zamislite paralelnu realnost u kojoj Darko Miličić, NBA košarkaš, na televiziji izjavi sledeće:

“Želim da iskoristim ovu priliku da još jednom skrenem vašu pažnju na moj dobrotvorni projekat koji se bavi promovisanjem prevencije kardiovaskularnih oboljenja u Srbiji. Zahvalan sam Vama novinarima na medijskoj pažnji koju mi moji košarkaški uspesi omogućavaju. Misilm da je važno da još jednom upozorim ljude na odnos između životnog stila, ishrane i neaktivnosti i povećanog rizika od srčanih oboljenja koji su broj jedan ubica u Srbiji. Hvala.”

Na žalost Darko je izjavio nešto sasvim drugo i dao loš primer milionima gledalaca da je agresivno ponašanje prihvatljivo i čak korisno.

Ja kao sportista mogu da razumem stanje koje nazivamo “suženje svesti” - kada je sportista samo fokusiran na svoj uski sportski cilj i postaje veoma agresivan prema svakom ometanju. Ja sam sam sebe zatekao u situacijama kada sam bespotrebno bio preterano agresivan i vulgaran, a inače ne smatram sebe osobom koja se tako ponaša. Sportsko takmičenje, specijalno na nivou na kome se Miličić takmiči, zahteva maksimum psihičke i fizičke posvećenosti i ogroman nivo agresije i frustracije su neophodni.

Ali u mom iskustvu definicija zrelosti sportiste jeste kada uspešno kanališe tu agresiju ka sportskom rezultatu a u isto vreme razume i svoju poziciju u medijima i prema publici. Miličić nije neiskusan sportista, on, i ako je mlad, ne sme da bude podcenjivan. On je vrhunski sportista sa ogromnim iskustvom koji je više nego dovoljno puta dokazao svoje kvalitete. Biti u samom vrhu bilo kog sporta zahteva enormni talenat i trud koji je Miličić višestruko pokazao.

Ono šta nedostaje jeste minimum samokontrole i shvatanja da zahvaljujuću uspehu u sportu sportista pridobija ogromnu pažnju medija. Sport je u ovom slučaju skoro nevažan i služi samo kao izgovor kako bi mediji imali sadržaj i prodavali reklamni prostor. Kako su danas košarka i fudbal igrom slučaja popularni, za deset ili pedest godina mediji će pratiti hokej na travi ili poker. Ono šta će ostati jeste medijska obsesija pojedincem koji će uvek imati priliku da kroz tu pažnju utiče na ogroman broj drugih ljudi.

Uticaj se sprovodi prvo kroz primer a onda kroz izjave. Ovaj uticaj može da bude veoma negativan a može da bude i veoma društveno koristan. Većina sportista u Srbiji se drži na bezbednosnoj daljini od bilo kakvih detalja koji mogu da ih povuku na bilo koju stranu, a velik broj ipak gubi kontrolu kao Darko Miličić.

Mislim da ne treba kriviti Miličića za gubitak kontrole već i celu sredinu koja ne stimuliše kvaltetnije ponašanje sportista. I ako je iskusan sportista Miličić nije iskusan u uticaju na medijsku publiku. I ako ima jasan sportski cilj njemu nedostaje cilj van sporta koji bi mogao da propagira a razlog tome je što ga celokupno društvo u Srbiji nikada nije edukovalo kako treba da koristi svoju prednost u medijima da se prikaže kao pozitivan a ne negativan primer.

Negativni primeri su takođe koristi jer uvek možemo da kažemo deci (računam da odrasli mogu sami da razumeju problematiku): “Nemojte da budete ovakvi.” Mada je to dosta teško kada profesionalne sportiste društvo nagrađuje uprkos negativnom ponašanju a objašnjavati deci kompleksnosti nagrada i sporta je nemoguća misija. Mnogo je lakše podržavati pozitivan primer nego boriti se protiv negativnih primera.

Za kraj: svako može da napravi grešku jednom i nadam se da će Darko Miličić imati prilike da se ispravi. Uvek mogu da ga inspirišu Karolina Kluft ili uvek aktuelan primer Muhamed Alija.

Još jedan primer vulgarnog i agresivnog ponašanja na medijima je hrvatska skakačica u vis Blanka Vlašić koju sam čuo psuje pri skokovima. Na sreću na mitinzima retko ko razume Hrvatske psovke a onda ima dovoljno kontrole da to zadrži za teren i ne psuje svesno pred kamerama i novinarima.

Ovaj blog je postavljen 07. 09. 2007. u 2:36 am u kategoriji Blanka Vlašić, Darko Miličić, blagostanje, edukacija, košarka, moral, primer, sport.